Легат породице Крагујевић

Стеван Крагујевић (Сента, 1922 – Београд, 2002), један од наших најугледнијих фоторепортера. Готово шест деценија бавио се фотографијом. Почео је 1936. у малом сенћанском студију, да би затим прешао најпре у Танјуг, а затим у Политику и ту остао скоро три деценије као фоторепортер све до пензионисања. Био је и фотограф Јосипа Броза Тита.
Животна сапутница, чију подршку је имао готово шест деценија, била је његова Сенћанка Лепа (Стојков) Крагујевић, која је завршила Високу филмску школу у класи професора Вјекослава Афрића, а од 1949. је спикер на радио Београду, где је провела цео радни век. Кћерка Тања, наследила је од родитеља уметнички таленат, али је зашла у друге уметничке изазове у којима је досегла ванредне успехе. Удата је, такође, за Сенћана, Василија Вујића, професора у Земунској гимназији, из чувене породице великог добротвора Јоце Вујића.

Тања Крагујевић (Сента , 1946), песникиња и есејиста средње генерације српских писаца, објавила је седамнаест песничких збирки и седам књига есеја посвећених најзначајнијим песницима српске и светске поетске сцене . Поред књижевног рада Тања Крагујевић се више од петнаест година бавила издавачким радом, као уредник у Народној књизи у Београду. Уредник је едиције светске поезије у зрењанинској Агори. Била је члан жирија Европске награде за књижевност, награде Меша Селимовић, као и највиших награда за поезију : Васко Попа, Бранко Миљковић, Дисова награда. Песникиња која своју поезију уздиже „на ниво Божанства ” и „следи ритам културе срца ”, каже да надахнуће за песме налази у самом животном окружењу, ослушкујући чудесна животна искушења и налази снаге да призна песми „да тиме што постоји и подноси невероватну силу колизије свих стварности у мезгри својих старих и нових живих спознаја и речи она већ јесте подвиг, и мудрост по себи. Оно гориво доливено лампи што, попут заборављеног фењера , ипак у нама светли . Треба је само заштитити и чинити оно што осветљава .”