Правосуђе

Организовање судства започело је 1805. оснивањем Совјета, који је имао управну и судску власт. Већ 1807. свака нахија имала је магистрат – суд од три судије, који су заједно са Совјетом судили кривичне, грађанске и брачне парнице. Године 1811. у Београду је формиран Народни или Велики суд. Уговором између кнеза Милоша и Марашли Али-паше био је предвиђен двојни систем суђења. Хатишерифом из 1830. дозвољено је организовање српских судова на читавој територији Кнежевине.

Сретењски устав (1835) подразумевао је поделу власти, независно и самостално судство, гаранцију грађанских права. Турским уставом (1838) ударени су темељи правном поретку, загарантована је приватна својина и успостављено три врсте судова: примирителни, првостепени и апелациони.

Указом Попечитељства правосудија формиран је Суд вароши Београда 1841, који је био првостепен и обухватао целу територију вароши. На основу Закона из 1865. био је надлежан за грађанске, кривичне и пупилне (масене) спорове. Радио је у већима. Надлежни му је био Апелациони суд.

Тек 1852. фактички је успостављен Касациони суд, који је судио и касирао.Трговачки суд у Београду формиран је на основу Закона о устројењу Трговачког суда 1859. и деловао је до 1944. године.

Намеснички устав (1869) потврдио је улогу Народне скупштине и увео слободу штампе. Ударени су темељи судства: вишестепеност, независност, процена и материјална законитост, јавност, као и право на одбрану.

У овом периоду, на основу Закона о устројству правосуђа Аустроугарске (1872), извршено је одвајање правосуђа од управе. Формирани су краљевски котарски судови као првостепени судски органи. Тада је и у Земуну основан суд који је био надређен месним судовима, а подређен Судбеном столу у Сремској Митровици.

Уставом из 1888. прописана је организација судова на: првостепени, апелациони и касациони, један за целу територију Србије, као и услови за стицање судијског звања. Укинут је 1901, доношењем октроисаног устава и враћен 1903. године.

Године 1928. донети су законски прописи којима је било уређено судство на целој територији државе. Судску власт у земљи вршили су редовни судови: срески, окружни, трговачки, апелациони и касациони суд. После Шестојануарске диктатуре 1929. изашао је нов Закон о уређењу редовних судова, који је претрпео измене и допуне 1934. и 1939. Поред редовних судова, постојали су и посебни: Државни суд за заштиту државе, војни, црквени, аграрни, инвалидски, општински. За време окупације, од 1941. судови су наставили рад, а на снази су били стари закони са мањим изменама. Године 1944. престали су са радом Окружни суд за град Београд (израстао из Суда вароши Београда) и Котарски суд у Земуну.

Правосуђе СФРЈ било је уређено одредбама Устава из 1946. као народно правосуђе. Административно-територијалне промене утицале су на промене у судству у смислу надлежности. Године 1966. срески судови променили су име у општинске. Виши орган свих редовних судова био је Републички секретаријат за правосуђе и општу управу, односно председник виших судова.