naslovsrp

1 полумесец и крст

Просвештеније


 До седамдесетих година XVIII века просвета и књижевност биле су у окриљу цркве. После реформи које је спровео аустријски цар Јосиф II, у култури је дошла до изражаја филозофска критика стварности, слављење науке и знања. Сходно томе, доносила су се упутства о школама, школовању и наставној методи.

 Овај прелазни тренутак у српској култури персонифицира Доситеј Обрадовић (1742-1811), први српски рационалиста. Осетивши важност догађаја у Србији, дошао је у Београд 1807. године. Био је саветник и секретар Карађорђа, васпитач његовог сина, оснивач Велике школе (1808) и Богословије (1810), члан Правитељствујушћег совјета и министар просвете, оснивач школе у српској књижевности. Код његових следбеника биле су присутне исте идеје, утицаји и духовна стремљења. Сви су били антитрадиционални, антиклерикални и писали народним језиком. Међу најзначајнијим Доситејевим ученицима и следбеницима били су: Јован Мушкатировић, први српски адвокат, Атанасије Стојковић, творац прве физике и први романописац, Павле Соларић, филозоф, филолог, историчар и творац прве географије, Јоаким Вујић, „отац српског театра“.

После гашења романтизма, српска култура се вратила рационалистичким идејама.

 

 << претходна тема Војна граница  >> следеће поглавље Српска револуција

 Војна граница

 

Срби који су побегли из своје поробљене земље и даље су се борили против Турака, на простору Мађарске, Аустрије и Млетачке републике. Били су настањени у „Војној граници“, коју су аустријски владари, од дела хрватских земаља, војнички организовали као заштиту границе од Турака.

 Погранични појас Војне границе стално је прошириван, а постојало их је неколико. Капетаније од мора до Купе са Жумбераком чиниле су „Хрватску крајину“, која је према седишту прозвана „Карловачки генералат“, затим „Приморска крајина“, која се простирала од мора до Капеле, зависна од Карловачког генералата; „Банска крајина“ од Карловца до Иванића до Драве, касније позната и као Вараждински генералат.

 Села обухваћена Војном границом нису имала обавезе према хрватским феудалцима јер су давала ратнике као свој прилог држави, а управно су била потчињена владару као свом врховном заповеднику. Године 1630. „Влашки статут“ (Статута Валацхорум) званично је признао Србима извесне повластице како би им се обезбедио слободнији и мирнији живот. У XVIII веку било је 30 покушаја регулације и осавремењивања Крајине, што указује да Аустрија никако није успевала да нађе коначно решење. Војна граница је развојачена 1873. године.

 Живот граничара одвијао се на вечитом ратишту, где су се често сукобљавали не само са Турцима већ и са хрватским племством, које се тешко одрицало свог дела прихода са сељачких граничарских поседа. Крајишке посаде биле су смештене у дрвена утврђења, које су спајали чардаци. Граничари су ватром или пуцњем са чардака упозоравали на опасност. Куће су биле од дрвета, облепљене блатом, прекривене сламом или рогозом и трском. Имале су једну одају без патоса, која је служила као соба, кухиња и амбар. На средини се налазило огњиште, где се кувало и грејало. Уз зидове су стајала лежишта од даске, прекривена сламом.

Најлепше куће биле су свештеничке и официрске. Њихове куће састојале су се од више соба, кухиње и пратећих просторија, а имале су и озидане пећи. Те пећи биле су грађене од печених лонаца, којих је било сто-двеста комада, са отворима према соби.

 

<< претходна тема Два града две царевине >> следећа тема Просвештеније

Доба ратова

 

Београд је пао под турску власт 28. aвгуста 1521. године, за време Сулејмана II Величанственог. С краћим периодима аустријског господарења, све до XIX века био је у саставу османске државе, као кадилук Смедеревског санџака и, поред Будима, највеће складиште оружја у европској Турској. Становништво, које су поред Срба, чинили Турци, Дубровчани, Јевреји, Јермени, Цигани и други, бавило се риболовом, земљорадњом, трговином и занатима. Град су красиле куле, цркве, џамије, караван сараји. Ислам је имао значајну улогу у свим областима живота.

 

      » следећа тема Два града две царевине 

Два града две царевине

 

Простор на којем се налазе Београд и Земун одувек је имао велики стратешки, географски и привредни значај. На раскрсници Запада и Истока, на граници средње Европе и Балкана, оба града имала су бурну прошлост, у којој их је судбина непрестано повезивала. Византијски писац Јован Кинам забележио је да је судбина Београда и Земуна повезана, да су рушени наизменично као по неком колу среће, да би камење једног града послужило за изграђивање зидина оног другог. У средњем веку овај простор био је поприште византијско-угарских сукоба, а пустошења и ратни вихори аустро-турских ратова XVII и XVIII века завршени су Свиштовским миром 1791. године. Сукоби двеју великих сила на овом простору предодредили су и судбину два града. Градови су припадали час једном, час другом господару. Ова нестабилна времена била су драматична за становништво, које је од примирја до примирја мигрирало из једног у други град и даље на север.

За време турске владавине стајао је Земун у сенци Београда, као мала паланка с незнатном привредом. Променом господара (1718. под власт Аустрије), у Земуну је почео нагли развој занатства и трговине, чему је највише допринело издвајање Земуна из Војне границе у слободни град (комунитет 1749). Године 1751. организована је прва градска управа – Магистрат. Били су то услови који су омогућили већи развој занатства и трговине.

После Свиштовског мира, бројне породице из Београда добиле су од аустријских власти право да пређу у Земун. Ове миграције битно су утицале на економске и политичке прилике у Земуну, који је преузео улогу Београда, нарочито у трговачком погледу.

Развој занатства и трговине од средине XVIII века створио је јаку материјалну подлогу, тако да су путописци сматрали да је Земун био најбогатија варош у Војној граници. Привредни напредак и дуги период мира утицали су на културни развој. Друга половина XVIII и почетак XIX века оставили су дубок траг у привредној и културној историји Земуна. Град је постепено повећавао број становника и мењао свој изглед. Богат привредни и културни живот били су предуслови за настанак просветних и културних институција у граду.

 

<< претходна тема Доба ратова >> следећа тема Војна граница
Copyright © 2015, Историјски архив Београда LOGO IAB providan