Жена у процесу модернизације

Степен културног развоја појединих епоха у одређеној држави и друштву зависи од положаја жене у том друштву и њеног учешћа у друштвеним процесима.

У патријархалним културама однос према жени је двојак: жена нема друштвеног утицаја, али као добра мајка и супруга она ужива велики углед. Патријархална средина није допуштала да се измене традиционални обрасци понашања, исказани кроз схватања жене као инфериорног људског бића, а то је подразумевало и правне последице њене улоге, статуса и друштвене могућности. Жена је била стуб породице, али било јој је ускраћено право гласа, наследно право и правна способност. Правна дискриминација жена није могла да заустави процес њихове еманципације. Прекретницу је донела могућност школовања, које не само што им је омогућило друштвену комуникацију већ их је оспособило за самостална занимања која су им доносила економску независност.

Жене су схватиле да саме морају променити своју улогу у друштву, а то се није могло без школоване и економски независне женске популације. Оснивање Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права, већ 1919. године, касније под именом Женски покрет, било је потврда да је тада постојао већи број образованих и самосвесних жена. Године 1927. основано је Удружење универзитетски образованих жена, а исте године и Женска странка. Женска друштва покренула су своје новине, а о њиховој високоорганизованој делатности говори и чињеница да је Женски покрет већ тада имао обрађену идеологију феминизма и утврђене методе рада.

Док су жене из Југославије у међународним организацијама биле врло успешне, њихова делатност у земљи обављала се уз изузетно велике тешкоће. Иако су српски интелектуалци и сви демократски покрети у Србији сматрали да жена треба да буде свесна и еманципована индивидуа, односно да има иста права као и супротни пол, радикалне промене положаја жене у правној и социјалној сфери имале су веома много препрека, које је требало савладати у модернизацији југословенског друштва. Женско питање било је само један сегмент друштвеног живота у модернизацијским процесима „дугог трајања“.XX век – век масовног страдања.