Варош

Када је Србија 1830. постала аутономна кнежевина у саставу Османског царства, Београд је био оријентална варош којом је доминирала тврђава на граници, која је одвајала Оријент од Запада. С постепеним повлачењем Турака, град је почео да добија изглед европске вароши. Уз Србе, који су долазили са свих страна да се у њему настане, трговци, занатлије, инжењери, чиновници из Хабсбуршке монархије, европски имиx Београду дали су и страни конзулати, од руског и аустријског до француског и енглеског, који се од 1836. налазе у Београду.

Од 1841. Београд је постао престоница и тада почиње његов нагли развој. У њему раде све централне државне установе: Управа вароши Београда, Суд вароши Београда, Трговачки суд, Општина вароши Београда.

Двојна власт, српска и турска, која је у Београду постојала до 1867, била је сметња бржем развоју Београда јер Турци нису смели без пашине дозволе Србима да продају своју земљу унутар варошких зидина. Тако је Београд још неколико деценија задржао изразити оријентални карактер. Ипак, турска варош, која се простирала од Калемегдана према Дорћолу, стално је сузбијана. Српска варош ширила се од Калемегдана према Зеленом венцу, Теразијама, Ташмајдану и Палилули и у њеном настајању преовладавали су западни стилови, што је чинило оштар контраст оријенталном делу.

Иако је процес европеизације грађанског друштва Београда отпочео још тридесетих година, тек средином века превладали су нови обичаји и схватања и он је преузео друштвену, културну и политичку иницијативу коју више неће напуштати. Променио је урбанистички лик, територијално се проширио и од мале балканско-оријенталне вароши у почетку века, крајем века претворио се у европску варош, са зградама грађеним у стиловима класицизма, неоренесансе и еклектицизма. Од фењера на почетку XIX века, Београд је ушао у нови век са електричним осветљењем, регулисаним улицама, водоводом и трамвајским саобраћајем. Саграђене су болнице и развијена је здравствена служба. Од неписмених вођа са почетка века, у XX веку Београд је имао низ основних и средњих школа, научних установа и друштава, богату књижевност и књижевнике који су најпре писали са примесама класицизма, да би преко романтизма и реализма сустигли европске књижевне правце. Током XIX века развила се и ликовна ументост, настао је велики број сликара роматичара, реалиста, импресиониста који су се образовали у савременим европским школама. Такав успех постигла је и вокално-инструментална музика, негована махом у друштвима, а пред крај века и у музичким школама.

Београд је кораком од седам миља дошао до краја века. Успео је да са себе и свог становништва скине одело и покућство оријенталне цивилизације и преобрази се у савремену европску варош, у којој се друштвени живот одвијао по узору на Беч, Пешту и Париз. Његов геополитички положај и историјска судбина били су, међутим, поред економске и друштвене заосталости, стална препрека његовој потпуној модернизацији, јер град који је био изложен ратним разарањима готово сваких неколико деценија није могао одржати континуитет развоја.