Културни идентитет

Идеје немачког романтизма допрле су до Срба преко Чеха и Словака. Основу српске културе XIX века представљали су устанак, Вук и народне песме, као три повезана феномена која су имала најшири европски одјек.

 Вуково доба обележили су борба и отпор. Борба за народни језик, фонолошки правопис и за књижевност на народним основама представљала је културну револуцију између две друштвено-политичке револуције, српске и револуције у Европи, 1848, која је захватила и јужнословенске народе. Раздобље од појаве Вука до прве велике победе 1847. донело је напредак у свим областима културног живота. Осниване су школе, штампарије, књижаре, учена друштва, позоришта. У процесу приближавања Европи појавиле су се мецене. Посебан утицај оставио је процват политичке и књижевне периодике. Све до 1813. Срби су били без редовних листова. Те године, у Бечу, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић покренули су „Новине сербске“, а 1834. добили су дозволу да их покрену у Београду.

После објављивања четири књиге које су значиле тријумф књижевног језика заснованог на народном говору, Вуковог превода „Новог завјета“, Његошевог „Горског вијенца“, „Песама“ Бранка Радичевића и филолошке расправе „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића, романтизам је постао основно обележје и стилска доминанта читавог раздобља.

Вук је доследно и до краја спровео Аделунгово начело Пиши као што говориш. После постигнутог књижевног договора истакнутих српских, хрватских и словеначких писаца, културних радника и научника, 28. марта 1850. године у Бечу, о проблему заједничког српскохрватског књижевног језика, њиме су писали српски и хрватски књижевници. Четири године после Вукове смрти (1868) званично је уведен нови правопис.

Романтизам је у српској култури био у тесној вези са националноослободилачким тежњама. Последица ове повезаности било је окретање прошлости, која је била главни мотив и тема песника, сликара, позоришног репертоара. Романтичари су у народу гледали специфичну природну заједницу, чије се јединство темељило на роду и језику. Народност су схватали као бит народа. Та схватања садржала су елементе не само српског јединства него и ширег, словенског и југословенског заједништва. Панславистичка осећања достигла су врхунац уочи револуције 1848. године. После пораза револуције, педесетих и шездесетих година, панславизам је уступио место национализму, а словенско осећање српском родољубљу.

У великим градовима у којима су студирали млади Срби осниване су ђачке дружине, које су постајале средишта политичког и културног живота омладине. Из тих дружина, на омладинској скупштини у Новом Саду 1866, основана је Уједињена омладина српска, покрет који се потом пренео на Србију и друге крајеве где су живели Срби. У основи омладинског програма била је идеја ослобођења и уједињења Срба.