Школство и просвета

У Београду су у време Првог устанка постојале две основне школе, а учитељски кадар био је махом из Војводине. Школу су похађали ученици разне старосне доби, често и младићи. Женске деце није било. Оснивањем Попечитељства просвештенија (1811) и његовим актом установљена је тачна евиденција о школама, уједначавање наставе, а учитељима су дата упутства за рад.

У периоду од 1815. до 1830. године постојале су три мале школе и школе које су отворили странци за своју децу (јеврејска, грчка, турска, немачка). Стране школе су радиле у Београду током целог XIX и XX века, са краћим или дужим прекидима. Године 1830. отворена је велика школа, која је 1833. године била премештена у Крагујевац. Поред већ постојеће Варошке мале школе, 1838. године отворена је и Палилулска, наспрам Ташмајдана. Одлука о отварању Гимназије у Београду донета је јуна 1839. године, актом Намесничког Књажевског достоинства, а 1838. године отворена је још једна школа – Лицеј.

После Светоандрејске скупштине, спроведена је реформа школског система у целини. У периоду од 1863. до 1870. године доношено је неколико закона и других школских аката за све врсте школа. Тај тренд настављен је све до 1903. године. Важан допринос развоју школства дали су Главни просветни савет (1880), Учитељско удружење (1881) и Професорско друштво (1889). Децембра 1882. године, за време министра просвете Стојана Новаковића, донет је Закон о основним школама. По први пут је тада у Србији званично прокламовано обавезно основно школовање. Овај закон важио је до 1898, када је обнародован Закон о народним школама. Народне школе могле су бити ниже (забавишта и основне школе) и више (грађанске, или продужене школе за мушкарце и девојке), главне и приватне. Основне школе су биле обавезне за сву мушку и женску децу.

Женска гимназија први пут је отворена 1905. године. Поред гимназија, као општеобразовних школа, у Београду су наставиле са радом или су основане нове стручне школе, Виша женска школа, Женска учитељска школа, Богословија и Државна трговачка академија.

Стварањем државе Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, те доношењем Видовданског устава, основна школа је дефинисана као законска обавеза. Изграђен је велики број основних и средњих стручних школа.

Од ослобођења Београда, 1944. године, па до 90-их година XX века, Београд је у области школства и просвете доживео веома снажну експанзију. Представљао је школску метрополу за подручје целе Југославије. Јула 1958. године Савезна народна скупштина донела је Општи закон о школству, који је објединио све претходне законе и уредбе. Овим законом се васпитање и образовање остваривало у јединственом систему (предшколске установе, основне школе, гимназије, стручне и више стручне школе, факултети, универзитети). Школовање (основно) било је обавезно, трајало је осам година и било је бесплатно.